Kada sam u novembru 2016. godine dobila poziv da prisustvujem „promociji pre promocije“ albuma „Amovi“ i „Sam pao sam se ubio“ Đorđa Miljenovića, koja se održala u novosadskom Studiju M u okviru emisije M-Lab, a koju već tri sezone na Radio televiziji Vojvodine uspešno realizuje Vasil Hadžimanov, znala sam da te večeri moram biti tamo pa makar padale sekire. Ono što sam te večeri čula ostavilo je izuzetno jak utisak na mene. Nakon tog četvrtka, kategorija za najbolji album 2017. godine bila je popunjena, što se mene tiče.
Za Đorđa se priča da ima nezgodnu narav, kažu da je natprosečno inteligentan, supertalenat za sve i svašta ali ono što ja mogu da potvrdim je da je Đorđe Miljenović muzički mag. Njegova svestranost, kada je muzika u pitanju, doseže mnogo izvan naših granica. Na prstu jedne ruke (a možda ni toliko) mogu se nabrojati muzičari sa ovih prostora koji zapravo pripadaju svetskoj sceni. Sa albumima „Amovi“ i „Sam pao sam se ubio“, Đorđe je definitivno jedan od njih.
Nakon dve godine „kuvanja“ zvuka koji Srbija nije do sada čula, u junu ove godine Mascom Records izdao je dva remek dela srpske rok scene. Iako je zvuk kom je Đorđe bio naklonjen kroz ova dva albuma fuzija roka, bluza i soula, rokenrol je fioka kojoj oni pripadaju. Baš kao što što je omot „Amova“ tamniji a „Sam pao…“ svetliji, tako su i tekstovi odraz njegovog emotivnog stanja u određenom periodu. Koliko su „Amovi“ ogledalo svega što držimo negde duboko zaključano u sebi, mračno i skriveno od svih, toliko je „Sam pao..“ suočavanje sa emocijama koje isplivavaju na površinu, dobijaju oblik i smisao.
Nikada mi teže nije bilo da izdvojim par pesama koje ostavljaju najjači utisak. Od 22 pesme na dva albuma, bar 22 su dobre. U 70% njih ćete se pronaći a ovih 30% ćete definitivno razumeti. U pesmama „Pokušavaš da mi postaneš refren“ i „Ne spavam više“ ćete sigurno prepoznati vokale Sergeja Trifunovića i Ane Stanić. Da li su to prijateljsko-duetske pesme ili su pak njih dvoje s namerom odabrani ne znam, ali ove pesme su perfektna kombinacija odličnih vokala i energija. I upravo pesmu „Pokušavaš da mi postaneš refren“ izdvojiću sa albuma „Amovi“ zbog: savršene jednostavnosti, Đorđevog drugog glasa koji beskrajno oplemenjuje Sergejev, lepote „dečačkog“ teksta, omiljenog mi valcera i jer je potpuno drugačija od ostalih. Sa albuma „Sam pao sam se ubio“ definitivno bih izdvojila pesmu „Nisam dobro“ zbog kulerske gitare i vokala koji se provlače kroz celu pesmu naspram teksta koji bi vas u drugačijem aranžmanu naterao da razbijete sve oko sebe. Skrenula bih pažnju i na jedinu duetsku pesmu na drugom albumu, „Patnja“ sa Oliverom Nektarijevićem, vrlo zanimljivu, pesmu bogatu pratećim vokalima i odsviranu samo na gitari.
Iako su tekstovi dobro posoljeni psovkama, ni jedan ne bi bio toliko efektan da ih nema. Neki izvođači i sa najminimalnijim naznakama ka psovkama zvuče vulgarno, dok Đorđu one tako dobro stoje!
Pored odlične produkcije, ono što definitivno ove albume stavlja u sam vrh regionalne scene je savršen balans teksta i muzike koji, ako ih razdvojite, i dalje imaju zavidnu težinu.
Sa ovako dva odlična albuma Đorđe ih je upucao sve! Bam bam bam!
Andrea Magazin
