Sinoć je u Sava centru održao koncert popularni hrvatski kantautor, Zlatan Stipišić Džiboni. Ovo je bio njegov drugi koncert za redom, a u subotu 27. decembra, održaće i treći, poslednji najavljeni u nizu.
Prvi koncert trajao je kako organizatori kažu, dva i po sata. Sinoćnjem, falilo je samo 10 minuta pa da bude tri. Bila su to tri najkraća sata u mom životu.
Ispred Sava centra već u pola 8, kada smo stigli, bio je okupljen izvestan broj ljudi. Nikada pre nisam slušala Džibonija uživo. Očekivala sam mnogo. Plašila sam se da ne bude kako to često ume, kad najviše očekuješ, najmanje dobiješ. Ali ipak, Džiboni je veliki profesionalac i šmeker da prosto nikakav kiks nije mogao da se desi.
Čim smo se smestili na svoja mesta, obuzelo me je neko uzbuđenje. Lutajući svakog vikenda po raznim koncertima, izgubila sam taj osećaj. Sve mi je postalo već viđeno i već doživljeno. Mislila sam da znam šta me čeka, i kakva je ovo vrsta koncerta, a istina je da ja ustvari poooojma nisam imala kakvo će ovo biti veče.
Koncert je otvorio pesmom „Dobri ljudi“ uz klavirsku pratnju, naglašavajući u šali kako je tražio da nastupi i neka predgrupa, ali kako mu nije odobreno on je odlučio da napravi mali uvod u koncert, tačnije da sam sebi bude predgrupa. Već tada bilo je potpuno jasno da ovo neće biti „još samo jedan posećen koncert“.
Kada kreneš na neki akustični koncert, znaš da će atmosfera biti laganija, prisnija, toplija. Sinoć je u Sava centru atmosfera bila laganija, prisnija i toplija, ali pre svega bila je nekako, domaćinska jer sam dobar deo večeri imala osećaj kao da koncert drži samo za mene. Bila je i bajkovita. Uz prigušeno svetlo na bini, sa crnim klavirom pored kog je stajao veliki svećnjak sa svećama i uz njegove tekstove i melodije, prvi deo koncerta u kom je gost Matija Dedić prikazao sve svoje virtuozno umeće na crno belim dirkama, bio je zaista bajkovit.
Najavio je da neke pesme koje je izvodio veče pre, ove večeri neće izvesti i obrnuto, te su usledile „Mirakul“ čiju je svu lepotu na samom violinskom uvodu pokazao Marko kog je bezbroj puta u toku koncerta pominjao, zatim „Ovo mi je škola“, „Činim pravu stvar“ i „Dvije duše“. U šaljivom duhu, kao i do tada, predstavio je bend, sklopio pakt sa novinarima da ne prenosimo baš sve što priča, što ću ja i poštovati 🙂 a nakon toga izveo pesmu „Kad sam nasamo sa njom“ za koju je izjavio da je jedna od najtužnijih pesama koje je napisao. Bilo ih je dosta, ali jedan od najemotvnijih momenata večeri priuštili su samo Džiboni i Dedić, kada je svedenu verziju “Cesarice” ispratilo horsko pevanje publike, uz svetla mobilnih telefona. Pesmu „Žeđam“ izveo je u jako zanimljivom aranžmanu, otpevavši njen kraj na kolenima uz predivan zvuk klavira i violine. Bilo je to iskazivanje poštovanja i zahvalnosti prema Matiji Dediću koji je napustio binu nakon ove pesme.
Pre nego što je nastavio koncert, ponovo je sišao u publiku i uradio jedan kratki intervju sa pojedincima iz prvih redova, pokušavajući da pronađe one koji su na njegovom koncertu po ko zna koji put, one koji su tu prvi put, ali i one koje su tu samo da bi ispunili želju i ulepšali veče svojim lepšim polovinama. I, uspeo je. Šaleći se sa publikom, rekao je da nas sve već prepoznaje i da nam svima već imena zna. A onda je prišao jednoj grupi mladića koji su sedeli na sredini partera zapitavši ih da li imaju tremu. Oni su ustali i…..zapevali. Klapa koja je bila iznenađenje za sve prisutne zapevala je pesmu „Judi Zviri i Beštimje“ koju je Džiboni nastavio na bini sa bendom.
Kako su se pesme nizale, bilo je već očigledno da prisustvujem koncertu koji je potpuno drugačiji od svega što sam pre videla i osetila. Kako je moja koleginica Ivana rekla, svaka pesma je bila malo umetničko delo. Svaka je imala svoju uvodnu priču, objašnjenje, nekada veoma poučno a nekada duhovito. „Meni ovo nije zanimanje nego ljubav“ rekao je, i mada sam rečenice slične ovoj čula mnogo puta od raznih muzičara, njemu sam odmah poverovala, ali ne bez razloga. Njegov svaki pokret, svaka grimasa na licu dok peva, iskrena je… Njegova svaka priča između pesama, iskrena je… Njegov svaki osmeh i svaka šala, iskrena je…
Vreme je bilo za drugog gosta. Na binu je izašao Marijan Brkić legendarni gitarista nekad Prljavog kazališta a danas Parnog valjka koji je, između ostalog, svirao nekoliko godina i sa Džibonijem. Zajedno su odsvirali nekoliko pesama, „Zamoli me“, „Tija bi te zaboravit“, a nakon toga na bini se ponovo pojavila klapa koja je zajedno sa Džibonijem izvela pesmu „Tempera“ koju u originalu sa Džibonijem izvodi grupa Cubismo.
Došlo je vreme i za trećeg gosta, standardnog na Džibonijevim velikim koncertima legendarnog Vlatka Stefanovskog koji je po ko zna koji put pokazao zašto je maestro gitare i čije su se bravure ubrzo prelile u “Libar”, pa u „Oprosti“ u kojoj je ženski gostujući vokal bila Ivana Husar. Usledila je još jedna pesma koju je Džiboni napisao za Olivera Dragojevića „U ljubav vjere nemam“, a onda je došao momenat za koji smo na početku koncerta mislili da će se desiti. Jedna prosidba, i jedno DA uz pesmu „Ne odustajem“ pokazalo je da su Džibonijeve pesme Meka i Medina zaljubljenima. Paunovići, čestitamo! 🙂
Zvanični deo koncerta završio se pesmom „Zlatne godine“ uz nadahnut govor zahvalnosti publici. „Uvijek me nervirala ta cijela procedura bisa, ja kao odem, pa me vi zovete, pa se ja opet vratim… Ma nećemo ni ić’, nastavićemo odmah bis“ rekao je na šta je publika zadovoljno reagovala i nagradila ga ogromnim aplauzom. Za sam kraj, otpevao je „Posoljeni zrak i razlivena tinta“ i “Toleranca”. Ponovo su blještali blicevi i ponovo su se na sceni našli Dedić i Stefanovski. Kraj je usledio tek kad su set listu upotpunili „Tajna vještina“, “Divji cvit” i lagana verzija uvodne “Činim pravu stvar”.
Na kraju moram da pomenem da su aranžmani svih pesama bili fantastični, da je zvuk bio besprekoran, da je rasveta činila da bina deluje nestvarno, da je Džiboni bio toliko opušten, raspoložen, emotivan, duhovit, srećan, i najviše od svega, iskreno zahvalan svima koji su bili tu. Za kraj poručio je:
„Nađite u sebi milost i ljubav. Ne slušajte muziku glavom nego srcem. Nisam želio da mi na koncerte dođe elita novca, nego elita srca i duše i beskrajno sam vam zahvalan na tome što ste baš takvi. Nemojte se nikada mijenjati, neka se drugi mijenjaju, vi nemojte“.
E Džiboni, slušaj… Vidi šta ću ti reć’… Svaka ti čast i hvala za ovaj koncert!
Andrea Magazin
Foto: Nebojša Đurasović
