Nakon objavljivanja poslednjeg albuma “Ne mogu, neću, ne znam i ne želim”, novosadski bend Grate sprema se za jesenju turneju po regionu.
Slušajući najavne singlove, ovaj album željno smo čekali. Po rečima Gorana Bega, trinaest pesama koje se nalaze na albumu predstavljaju ono što Grate jeste sada.
Sviđa mi se kako je opisan novi album u nekoliko reči-žestoki rokenrol i sirova energija, pa me je to navelo na razmišljanje da li ste vi svesni i upućeni ko su konzumenti vaše muzike?
Goran: U principu jesmo. Mislim da su to mlađi ljudi koji vole rokenrol. Mislim da ih je ranije ih je bilo više, sad ih je sve manje, ali i ti što ostaju barem su pravi. Ti koji dođu na koncerte su pravi ljubitelji tvrđeg zvuka koji mi gajimo.
Pošto ste oštrijeg pristupa tekstualno, a i svirački da li je to spoj onoga što vi želite da radite i onoga što publika očekuje od vas ili se više vodite potrebom publike za takvim pesmama?
Goran: Vodimo se isključivo onim što se nama radi i radimo ono u čemu mi uživamo. Ne pokušavamo nijednog momenta da podilazimo publici kako bi to nekom mladom čoveku bilo interesantnije. Radimo kako mi trenutno osećamo i kako želimo. Tako smo i pravili ovaj album, tako smo pravili i prošli, a verovatno i svaki sledeći. Jednom je Pik rekao “mi ne znamo drugačije”. I kad bi neko rekao “hajde drugačije” mi ne bismo znali.
Imate tri albuma. Koliko ste se promenili od 2007. do danas? Prošlo je mnogo godina.
Goran: Najveća je promena zapravo bila između prvog i drugog albuma “Prodaj nas” i “Volim da hodam” jer tu su bile i personalne promene i promena muzičkog stila i izražaja. Krenulo se da se radi na albumu sa Milanom, pa je on otišao iz benda, došao sam ja i dok smo radili album “Volim da hodam” nismo ni imali pravu ideju kakav će ispasti na kraju. Uspeli smo da ga uobličimo u nešto što se nama dopada. Kod poslednjeg albuma stvari su legle na svoje mesto i ovo je sad Grate. Nama neki ljudi zameraju što ne sviramo prvi album, ali to u suštini nije isti bend, to je drugi bend. Možda je napravljen propust, pa je trebalo da promenimo ime benda s obzirom da je došlo do promena i što je taj materijal na engleskom, ovo je na srpskom tako da se prvi album u potpunosti razikuje od ova dva koja su srodna. Poslednji album je stepenica iznad “Volim da hodam”.
Zanimljivo je da je svaki album izdat za različitog izdavača. Da li smatrate da ste privilegovani što uopšte imate izdavača?
Goran: Kompletno izdavaštvo kod nas, uz dužno poštovanje, svelo se na neki drugarski pristup, međusobno činjenje usluga. Poslednji album smo izdali za “Odličan hrčak”.
Primetno je da postoji sve više izdavačkih kuća koje su se okrenule digitalnim izdanjima. Kod nas ne postoji još uvek kultura kupovine tih digitalih izdanja. Koliko onda to znači bendovima ako izdaju album samo u digitalnom obliku ako to nema ko da kupi?
Goran: Da, ali preko mobilnih operatera koji imaju potpisan ugovor sa Deezer-om postoji mogućnost besplatnog preslušavanja muzike u okviru nekih paketa. Koliko sam ja upućen dosta ljudi tako sluša muziku što i jeste zgodan način jer ne moraš da skidaš MP3, ne moraš da imaš tu muziku uz sebe već slušaš ono što želiš. To je neka budućnost i to je neka mogućnost da bend nešto zaradi. CD je, realno, postao neka vrsta vizit karte.
Da li ovo moderno vreme, sve veća zastupljenost interneta u promociji muzike, donelo neki boljitak i bendu Grate?
Goran: Ponekad razmišljam o tome šta bi bilo kad bi bilo. Ovo jesu sad vremena gde ti možeš na internetu da pogledaš neki bend, da skineš pesme, ali da li to znači da će ljudi zbog toga manje ili više slušati muziku ne znam.
Deluje mi da je ta laka dostupnost koju si pomenuo možda razlog što se manje ljudi pojavljuje na svirkama. Da je to neki minus jer ne možeš da ga zainteresuješ da dođe i čuje uživo.
Goran: Ljudi sede i gledaju na YouTube-u i misle da je dovoljno što će ukucati od nekog benda live svirku i pogledati, da vide kako je bilo, a neće doći na svirku. Ustvari, ako voliš neki bend doći ćeš. Ako neki bend voliš usput, onda i ne bi trebalo da dođeš. (smeh)
Da, ali verovatno se desilo da ste na nastupima gde ste bili predgrupa dobili nove fanove.
Goran: Jesmo. I to je super, ali su ti ljudi došli da slušaju glavni bend. Mi uglavnom novu publiku dobijamo putem live svirki, ne preko YouTube-a i spotova ili nekom promocijom koju radimo.
Bilo mi je jako drago i izmamili su mi veliki osmeh na licu ljudi koji su uleteli u salu na SPENS-u na Koncert godine oduševljeni što su stigli na početak vaše svirke.
Goran: I nama isto pošto su ti ljudi došli zbog nas u 4 popodne i to je ustvari najjače. I mi jedva čekamo da sad nastavimo sa svirkama, a to će se desiti u septembru. U toku su i još neki pregovori sa domaćim festivalima, pa ćemo možda i preko leta svirati.
Od septembra kreće koncertna promocija albuma?
Goran: Da, koncertna promocija i mislimo da ćemo svirati po celoj Srbiji i u regionu u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Najviše me zanima kako ćemo proći u Sloveniji pošto tamo postoji kultura odlazaka na svirke i kažu da Slovenci generalno vole tvrđi zvuk.
Izbacili ste tri singla, dva pre albuma i još jedan nakon objave albuma. I to je jedan pečat benda, po meni. Koliko pridajete značaj spotovima?
Goran: Mnogo pridajemo značaja u tom smislu što ne pravimo spotove da bi se oni vrteli na ne znam koliko televizijskih stanica već zbog YouTube-a i fanova zato što je jedan album živ koliko imaš spotova.
To je onda taktika?
Goran: Jeste. Ako izdaš album, a ne snimiš nijedan spot to je kao da ne postojiš. Mi za početak septembra pripremamo novi spot. Biće i još jedan u decembru, pa u martu. Za svaki album bude po jedno pet do šest spotova.
YouTube je tu jer u medijima nema gde da se plasira spot osim u dve, tri emisije.
Goran: Kod nas postoji jedan kulturološki nemar. Ne postoji zanimanje za rokenrol. Predugo to traje i ne može proći “besplatno”. Pogledaj sadržaj tabloida koji pišu po ko zna koji put o tome da je pijani Ivica Dačić pevao “Miljacku”-koga to još zanima osim njegovog biračkog tela? Zameram ja i nekim bendovima jer rokenrol shvataju vrlo površno, na neki neprikladan način ga doživljavaju. Rokenrol nije vašar.
Ovo što si pomenuo da se neke pogrešne vrednosti promovišu u javnosti kroz medije je, čini mi se, i neisrcpni izvor inspiracijeza bendove poput vas. Meni to sve liči na neku teoriju zavere-hleba i igara i zataškaćemo neke bitnije stvari dok bendovi poput vas kroz svoje tekstove ustvari poentiraju i ukazuju koji su naši stvarni problemi u društvu.
Goran: Mi imamo neke dve strane, kao dve strane jedne ličnosti. U jednom momentu stvarno napišemo pesmu jer smo pogoženi nekom situacijom i onim što se dešava kod nas i onda iz sveg srca to uradimo. Kad prože neko vreme i kad pogledamo stvari s druge strane onda nam malo bude i žao. A bude nam žao zato što mislimo da ti ljudi ne zaslužuju da se reč napiše o njima. Poslednji album nije skroz politički obojen, ali je interesantan po tome što ima 13 pesama koje su ustvari 13 priča. Neke od njih smo čuli, neke doživeli, govore i o nekim nama dragim ljudima koji više nisu tu.
Meni je ovaj vaš poslednji album jedan od onih gde ne možeš da odlučiš koja ti je pesma najbolja, najdraža, omiljena. Da li vi u bendu imate taj problem?
Goran: Bendovi kad uđu u studio donesu mnogo više pesama od onih koje se nađu na albumu. Mi smo u ovom slučaju ušli u studio sa 13 pesama i izašli sa 13 pesama. Ništa nije otpalo jer se svako “uhvatio” za neku pesmu, ali s druge strane svako od nas je morao da stane iza te pesme. I to smo mi trenutno sada, taj album predstavlja nas-kao fotografija.
S obzirom da ti pevaš i sviraš gitaru istovremeno vezan si za jedno mesto i deluješ statično na bini. Možeš li ti sebe zamisliti isključivo kao vokala u bendu koji skače po bini?
Goran: Mogu da zamislim sebe u toj ulozi, ali nikad to nisam bio. I u drugim bendovima sam svirao gitaru i nekako sam vezan za nju.
Da li ste zadovoljni brojem svirki na godišnjem nivou?
Goran: Jesmo, ali voleli bismo da bude još više.To ćemo uraditi sa ovim albumom. Sviraćemo u celom regionu.
Očekujemo vaša saopštenja, a kad smo već kod toga moram primetiti da vrlo profesionalno pristupate promociji svog rada.
Goran: Hvala, mi sve sami radimo. Sami snimamo spotove, sami šaljemo saopštenja, to tako mora.
Ivana Jovanović
Foto: Aleksandar Kamasi
