PODELI

Marko Vidojković je jedan od najčitanijhih srpskih savremenih pisaca urbane proze. Autor je sedam romana i dve zbirke priča, kao i brojnih kolumni u časopisima. Uprkos podeljenom mišljenju kritike i publike, dobitnih je mnogih nagrada kao što su Zlatni bestseler i Kočićevo pero (Kandže), Vitalove nagrade (Sve crvenkape su iste).

S Miljenkom Jergovićem je 2010. bio protagonista dugometražnog dokumentarnog filma “Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest”, a iste godine je njegov prvi roman “Ples sitnih demona” bio adaptiran u pozorišnu predstavu, koja je s velikim uspehom igrana u beogradskom Dadovu. Bio je urednik u magazinima Maxim i Playboy kao i pevač benda On the run. Oni koji ne čitaju knjige i ne slušaju pank, znaju ga po napadima na voditeljke mainstream televizija, koji kruže internetom. Razgovarali smo sa Markom o muzici i životu.

Ima jedan čuveni grafit “Svi ste bili pankeri kad je bila fora”. Zašto danas nije fora biti panker, šta je u tom momentu pank značio za tvoju generaciju?

Marko: Postao sam panker 1989, neposredno pre nego što ću napuniti četrnaest godina. U tom trenutku, kada su mi se roditelji razvodili, bio je to sjajan način da ih oteram dođavola i na neki način proglasim svoju nezavisnost, pre svega od porodice, a kasnije i od društva, pošto je nedugo potom i ono počelo da se raspada. Svidela mi se ta muzika, svidela mi se ta poruka, a ta odluka, taj osećaj da si postao panker, otkupila mi je maksimalnu moguću slobodu unutar ovog, globalno gledano, robovlasničkog sistema. Pank podrazumeva maksimalnu slobodu izražavanja i načina življenja, dakle, samom sebi ne dozvoljava preterano usko definisanje. Ne znam kako bih to mogao da objasnim generacijski, rekao bih da su svi koji su tada, krajem osamdesetih, počeli da slušaju pank, pre svega imali u vidu pobunu protiv sistema, počevši od mikroplana, od svoje porodice, pa sve do pobune protiv države. Ipak, muzika ne predstavlja samo poruku koju prenosi, već i energiju. Energija pank bendova jeste muzička energija koja mi je tada najviše odgovarala, a tako je i danas.

Da li je muzika izgubila smisao s obzirom da svi slušaju “sve” to jest “ništa”?

Marko: Ona je izgubila svoj elitistički element. Instrumenti nisu skupi, snimanje nije skupo, izdavanje albuma je pičkin dim, piraterisanje albuma je na nivou treptaja oka, tako da je rokenrol pre svega izgubio svoj magijski element umetnosti kojom se bave samo povlašćeni. Komercijalna muzika možda i može da izgubi smisao, ali muzika kao takva nikad. Šta više, sada kao nikada ranije, muzikom se baviš, pre svega, da ti bude lepo, da uživaš u njoj. Osim ako nisi narodnjak, ne možeš ni da pomisliš da maštaš o nekakvom luksuzu kao rezlutatu bavljenja rokenrolom. Utoliko je možda rokenrol jači nego ikada pre, ali, paradoksalno, on je i najmanje komercijalan u odnosu na prošlost.

Da li kupuješ i dalje ploče ,albume? Ako je odgovor da, koji si album poslednji kupio?

Marko: Jako mi je žao što svoje omiljene bendove piraterišem, tačnije, skidam njihove albume s neta, ali bendovi koji objavljuju na Fat Wrecku ili Epitaphu, mogao si u Beogradu da kupiš jedino u jednom kratkom periodu između 1994. i 1997, u jednoj radnjici u tržnom centru “Imago”, kod Doma sindikata. Redovno sam tamo dolazio, sav svoj džeparac davao sam na diskove. Ubrzo je došao internet, a za njim i mogućnost da album svog omiljenog benda mazneš i pre nego što dođe u prodavnice. Ne postoji neka posebna razlika između zvuka originalnog i “rezanog” CD-a, ali između CD-a i MP3 formata postoji ogromna razlika i zato je uvek lepše pustiti CD, nego slušati kompresovanu muziku sa USB-a ili telefona. Poslednje što sam kupio jeste novi album The Prodigy, i to na ploči, u jednoj bečkoj prodavnici pre nekoliko nedelja, dan pošto sam ih gledao na obližnjem Frequency festivalu. Naravno, isti album sam, vozeću da festival, slušao u kolima, preko USB-a. Domaću muziku volim da podržim kupovinom CD-a i zato je moja tuga neizmerna što Mikri Maus još uvek svoj najnoviji album “Mikrijev Zabavnik” nije izdao na nosaču zvuka, već je isključivo strimovao pesme.

marko vidojkovic

Pratiš li domaću scenu?

Marko: Pratim pomno, a ono najkvalitetnije na njoj su hip hop sastavi i hip hop solisti. Novi milenijum su u mom životu obeležili stihovi Bad Copy-ja i Prti Bee Gee, kao i svih autora, tj. “baraba” s kojima su ovi bendovi sarađiuvali. Mili su mi još i Beogradski sindikat, Blaya Dub Playa, a gitarska muzika malo škripi. Ipak, bendovi su tu, sviraju, dobro je da je uopšte i to tako. Još  kad bi se pojavilo malo više njih koji ne sviraju isključivo tuđe pesme, usudio bih se da kažem da je domaća scena, kao i uvek, na solidnom nivou u odnosu na angloameričku.

Imao si bend koji je pevao na engleskom. Molim te objasni mi motiv pevanja na engleskom jeziku? Postoje teorije da na engleskom pevaju ljudi koji ne znaju da pišu tekstove ,pa onda pevaju na stranom jeziku da zvuči manje glupo.

Marko: Tako je, isključivi motiv da pišeš rok pesme na engleskom je jer je lakše nego na srpskom. Rokenrol je angloamerički izum i logično je da je engleski tekst nešto što mu prirodno stoji. Poslušajte malo najveće rokenrol hitove, pesme na koje smo se svi sekli, prevedite te tekstove na srpski i videćete kakva je to smejurija. Srpski je nakurčen jezik, kad ga loše upotrebi, on izrazito loše zvuči. A pesme On the Run-a su svakako bolje zučale na engleskom, nego da sam pisao tekstove na srpskom, kojih bih se stideo. Dobar tekst na srpskom je vredan poput dijamanta, u rokenrolu ga gotovo i nema, a neki tekstovi srpskog hip hopa predstavljaju savršene primere moderne srpske poezije. Pesnike ne treba tražiti po kafanama i klubovima književnika, već među reperima, s mikrofonima na rukama, u skladu s vremenom.

Koji su bendovi najviše uticali na tebe u detinjstvu, tinejdžerskom periodu, a koji sada?

Marko: Bad Religion i NOFX predstavljali su zlatnu žicu. Otkrio sam ih 1991, a onda sam, zajedno s njima, ispratio i sve ostale bendove tog, melodičnog HC pravca, od samog početka njihovih karijera: Lagwagon, No Use for a Name, Pennywise, The Offspring, Strung Out, Millencolin i sve ostale iz istog žanra. I pre nego što sam otkrio ovaj pravac, a i posle toga, slušao sam mnogo druge muzike, pank rok, pre svega, ali i hard kor, hevi metal, tehno, hip hop, klasiku, hard rok i sigurno sam nešto još izostavio. Danas, najviše volim kada neki od mojih omiljenih gorepomenuti bendova objavi novi album, pa onda to besomučno vrtim, kako u kolima, tako i kod kuće. Ova godina bila je do jaja, nove albume imaju i Lagwagon, Strung Out, Good Riddance, Millencolin, Prodigy i Faith No More, a željno iščekujem i novu Lanu Del Rej.

Ko je najveći pisac među pankerima, a ko najveći panker među piscima?

Marko: Ovo sam prvo definitivno ja, a ovo drugo je deifinitivno Čarls Bukovski 🙂

marko-vidojkovic

Šta misliš o tome što su Sex Pistolsi pristali da se nađu na kreditnim karticama?

Marko: Mislim da je to potpuno u skladu s njihovom politikom da sistem možda ne možeš da pobediš, ali možeš da ga pljuješ. Dok god si ti i dalje ti, tvoja faca može da se pojavi i na kreditnoj kartici, a kako Pistolsi nikad nisu krili oduševljenje činjenicom kako od svog zajebavanja mogu lepo i da zarade, oni su i ovaj put to uradili.

Da li je istina da je posle 5. oktobra Engleska vlada zabranila rokenrol na srpskim televizijama? Koji je razlog medijske nezainteresovanosti za rokenrol?

Marko: Prvi put čujem za tu teoriju, moraću malo da je istražim. Ipak, mislim da ne treba tražiti krivca u teorijama zavera što je naš primitivizam izronio na površinu. Da nismo takvi primitivci, ne bi bilo ni ratova, ni sankcija, pa samim tim ni narodnjaka. Nemoguće je da je za sve kriva neka CIA, mora da je i u nama bilo potencijala za naš moralni i životni slom. Rokenrol je došao iz najrazvijenijih društava, Velike Britanije, SAD, SFRJ, pogledajte kakvo je naše društvo danas pa ćete zaključiti kako je logično da je rokenrol malo posrnuo. Narodnjake voli gomila, a televizijama treba gomila gledalaca, tako da im je najlakše da joj, bez razmišljanja podilaze.

Pank od nastanka bio političko-socijalni pokret, ali danas se mnogi ograđuju od bilo kakve ideologije govoreći da su apolitični! Da li je moguće biti apolitičan?

Marko: Pravi čovek mora biti političan, makar utoliko da može jasno da prepozna kada mu režim radi o glavi. Ova vremena definitivno nisu plodno tle za ideale, naprotiv, ovo su najgora vremena još od drugog svetskog rata, dakle, oko nas je nasilje na svim životnim nivoima, tek što smo ušli u digitano ropstvo, i nije realno očekivati da se u dogledno vreme pojavi zdrava alternativa.

Da si muzički urednik na televiziji jedan dan šta bi pustio?

Marko: Bio muzički urednik na jedan ili na hiljadu jedan dan, uvek bih puštao ono što bih ja voleo da čujem tj. vidim na televiziji.

Da li je licemerno to što se ljudi bune protiv rijalitija, narodne muzike i tv programa generalno, a u 21. veku imaju hiljadu mogućnosti i uopšte ne moraju da gledaju televiziju? Zašto su ljudi tako histerični u napadim, a neaktivni kada treba nešto da se uradi konkretno?

Marko: Nije licemerno ni najmanje. Super je što se uopšte bune, i za to treba imati volje. Nije lako smisliti rešenje. Za neke situacije možda i nema rešenja. Ko kaže da će se ovde nekad situacija popraviti? Možda ceo ovaj prostor ide ka potpunoj propasti. Možda treba ljudi još više da se bune. Kada neki poziv na protest preko interneta bude imao više lajkova nego novi Cecin spot, onda će biti jasno da je kritična masa dostignuta. Jel vidite onda koliko smo daleko od cilja? Neka se ljudi za početak bune, neka laju što više, pa ako nas jednog dana bude dovoljno, onda ćemo možda nešto moći i da menjamo. Treba biti realan i shvatiti, za početak, kolika smo manjina.

Dragica Mačkić