Time što ćutimo i ne zahtevamo da se naš glas čuje, lakše je držati nas kao građane drugog reda, zakopane u mraku negde, konstatuje naša sagovornica M. (29 godina) dok pričamo o položaju lgbt populacije.
Oduvek su me privlačili muškarci. Samo muškarci. Bila sam samo sa muškarcima. Nisu me privlačile žene. Jednom mi se desilo da sam primetila da devojka koja je prošla pored mene ima lep osmeh, nekoliko godina kasnije da je koleginica sa faksa simpatična na neki način i to su jedina iskustva pre moje prve devojke da sam uopšte primetila ženu, iako je zaista bilo platonski. Imala sam oko 23 godine kad sam se doselila u Novi Sad i tad sam prvi put upoznala gej osobu. Družili smo se godinama i jedno veče, imala sam tada već 25 godina, kad sam svratila na kafu, predložila sam mu da idemo u gej klub. Stalno je pričao kako želi da nađe partnera i kako je usamljen i želela sam da mu pomognem. Izašli smo sa drugaricom u klub… gde sam u masi ljudi ugledala nju. Osobu, meni tako prelepu i zanimljivu, morala sam da joj priđem. Nisam čak ni znala da li je muško ili žensko, a tad nisam bila upoznata toliko sa tematikom pola i roda, lgbt terminima i sl. Kasnije sam saznala da je ona butch lezbejka. Prvi put u životu sam aktivno flertovala i ona mi je prišla, poljubila me i bile smo zajedno skoro dve godine posle toga.
Preispitivanje sebe, pogotovo kad su seksualnost, seksualna orijentacije i/ili rodni indentitet u pitanju je nešto što traje veći deo života. Mislim da u početku nisam sela i razmišljala o tome i mislila, hej, ja sam biseksualka, ali bila sam svesna da to je to jer sam znala neke osnovne stvari I to mi je delovalo kao jedina mogućnost tada. Znala sam da sam zaljubljena u nju, da me je privlačila na više nivoa i da sam htela da budem sa njom i što se mene tiče, bilo je sasvim nebitno to što je devojka. Ja sam volela osobu, ne njene genitalije i pol i rod nisu bili faktor.
Jutro nakon što sam upoznala svoju prvu devojku, otišla sam kod najstarije sestre na kafu. Bila sam uzbuđena. Nešto divno mi se dogodilo. Rekla sam zetu da sam bila u gej klubu na šta je on pitao da li imam devojku. Rekla sam da, imam devojku. Sestra je ustala, rekla kako je to nastrano i otišla u kuhinju. Dalje se ni ne sećam šta se desilo. Verovatno duga teška neprijatna tišina nakon koje sam otišla kući. Bila sam duboko povređena njihovim ponašanjem. Iskreno sam očekivala da će me prihvatiti. Srednja sestra i ja nismo pričale u to vreme, ali kad smo se napokon pomirile, ona je već znala, tako da kontam da me je neko autovao (otkrivanje nečije seksualne orijentacije ili rodnog indentiteta) njoj. Sve čega se sećam od nje je što je pitala zašto moja devojka i ja ne možemo da samo radimo sta hoćemo u 4 zida. Ona nikad nije prihvatila moju seksualnu orijentaciju, vidi se da aktivno negira, moj pristup je da zato što više pričam o tome u nadi da će se jednog dana obrazovati dovoljno da prihvati taj deo mene. Babi sam rekla, takođe, ona nikad nije prihvatila i prilično sam sigurna da misli da sam bolesna, ali da toleriše moje ponašanje. Otac je zapravo jedini bio ok kad sam mu rekla, rekao mi da je on nema veze sa mojom orijentacijom, da je to moj izbor i da mu se obratim ako mi neko bude pravio problem. Mi nemamo dobar odnos, zbog teške prošlosti koja uključuje smrt moje majke, ali sam smatrala da ima pravo da zna. I bila sam u pravu jer u jednom trenutku član porodice muža moje najstarije sestre je prišao mom ocu na njegovom radnom mestu i javno vikao pitanje da li moj otac zna šta njegova ćerka radi po Novom Sadu i kako sam ja lezbejka i slično. U suštini, taj čovek je mene prisilno (a zapravo pogrešno) autovao i izložio mene i moju porodicu diskriminaciji, nasilju i stvorio veoma neprijatnu scenu mom ocu, zbog sopstvene gluposti, neobrazovanja i primitivnosti.
Najboljoj drugarici sam samo poslala sms, Ja imam devojku. Ona kao i većina mojih prijatelja nisu imali problem, prihvatili su odmah, iako zapravo su većinom mislili da je samo faza, posle par godina su uvideli da nije. Moj drug iz srednje, koji zna sve od početka, me je skoro pitao jesam li se odlučila za muškarce ili žene. To me je povredilo, pogotovo s obzirom da sam mislila da on razume kako seksualna orijentacija funkcionise, prosto sam očekivala više od njega.
Takođe sam se autovala profesorima na fakultetu i koleginicama, a svesna sam i da većina moje familije zna. Nisam susretala nikakav problem sem sa sopstvenom porodicom koja to i dalje ne prihvata. Naš odnos je već bio dovoljno težak i mislim da je ovo dovelo do komplet prekida odnosa, sad se uglavnom zasniva na usputnim prijatnostima i retkim pozivima. Jedino babu redovno viđam, najviše jer od nje nisam ni očekivala prihvatanje i jer nemamo baš puno vremena na raspolaganju.
Prva veza sa devojkom je trajala skoro 2 godine. Bio je to izuzetno težak odnos, najviše jer sam ja ušla u taj odnos bez ikakvog prethodnog znanja o ženama, lgbt svetu i zajednici ili iskustva o istopolnom odnosu (što je dovelo do toga da sam ja trpela dosta što nije trebalo, što je dovelo do frustracije, što je dovelo do mog neadekvatnog ponašanja prema njoj), a ona je ušla sa tonom emotivnog prtljaga. Tako da nažalost, verujem da je ta veza od starta bila osuđena na propast, ali smo gurale napred, ja jer sam je volela skoro pa neizmerno, a ona ko zna zašto. Dosta sam naučila iz tog odnosa i od nje i uvek ću joj biti zahvalna. Najviše to da bez obzira na sve, ako ti nešto smeta, reci, ako se ne promeni, ustani i idi. Nemoj menjati osobu sa kojom si, jer to nije fer. Nađi nekog ko će ti bolje odgovarati.
U početku, mislila sam da me privlače samo butch lezbejke i nekako sam ograničavala samu sebe, verujem da je to bilo zato što se sve menjalo, sve je bilo novo i možda sam se na nekom nivou plašila da pored svega, počnem da otkrivam nove ljude i da menjam svoje romanticne preferencije u smislu ko će mi se svideti, ali to se jeste dogodilo i moja sledeća veza je bila sa fem (ženstvenom) lezbejkom. Taj odnos je bio najviše obeležen njenom autohomofobijom, tj. neprihvatanjem sopstvene seksualne orijentacije i posledicama toga koje su učinile da mislim da taj odnos nema budućnost. Na primer, kad me upozna sa roditeljima kao njenu drugaricu, pa ne može da prespava, pa laže gde ide kad dolazi kod mene, ne možemo da izađemo, ali ona ide u gej klub i prati gej ljude po društvenim mrežama… sve je to bilo stresno, najviše zbog iracionalosti cele situacije i njenog straha. Nakon našeg raskida, ona je verujem prihvatila sebe, jer se autovala porodici i sad je u vezi sa ženom sa kojom živi.
Posle nje sam bila sa predoperativnim trans muškarcem, tj. sa osobom koja je u procesu promene pola da odgovara njegovom rodu. Kad sam ga upoznala, doživela sam kao muškarca i to se nije promenilo time što sam videla u potpunosti njegovo telo niti tokom bilo kog momenta našeg odnosa. Svaki odnos je sam po sebi kompleksan, a naš specifično jer po mom mišljenju, mismo bili kompatibilni i vremenom došlo je do raskida. Sada nemam partnera, upravo sam izašla iz veze sa muškarcem i mislim da će tako ostati neko vreme. Najviše jer mislim da svako treba da radi na sebi, a nekako poslednje 3 godine, tačnije od momenta od kad sam shvatila da sam biseksualka, moj život se preokrenuo i postao niz novih iskustava, ne samo promenom partnera, nego sticanjem novih prijatelja, iskustava, radom u nevladinom sektoru, aktivizmom i putovanjem po celom Balkanu i mislim da mi samo treba period da predahnem, radim na sebi i postignem ciljeve koje sam sebi odredila i da određenje mene ne bude osoba sa kojom sam.
Što se tiče diskriminacije, sem od porodice, najviše sam je doživela od lezbejki koje su mi prilazile, od toga da ne znaju šta znači biti biseksulka (desilo mi se da devojka misli da to znači da sam u vezi sa dvoje ljudi istovremeno, morala sam da joj objasnim da su to poliamorosni ljudi), da sam promiskuitetna, da zapravo sam strejt i da ću se “vratiti” muškarcima (to je moja prva devojka stalno napominjala), da mora da varam partnera (svi partneri su imali sumnje u moju vernost samo zbog moje seksualne orijentacije, prevara je čak i fizički bila nemoguća jer smo provodili skoro sve vreme zajedno, na njihov zahtev), a takođe mi se desilo i da mi bivši partner koji je trans muškarac, naglasi da će me “skinuti” žena, tj. da ću ga ili ostaviti ili prevariti sa ženom. Ironija je što sam ja zapravo monogamna osoba i nikad nisam ni prevarila partnera. Dosta ljudi me je bukvalno optužilo da sam zapravo lezbejka, najviše jer sam godinama bila isključivo sa ženama. To su shvatili kao nekakav dokaz, a zapravo je bio samo splet okolnosti jer kad se družiš najviše sa lgbt ljudima, kad si aktivista i izlaziš u gej klubove, teško je upoznati strejt cis (muškarac čiji se rod slaže sa polom koji mi je dodeljen na rođenju) muškarca.
Na fakultetu nisam imala problema, ali već nekoliko godina ne mogu da nađem posao (van honorarnog posla za lgbt organizacije), za šta ne mogu da tvrdim da je diskriminacija, ali su me upozorili na praksu poslodavaca da proveravaju kandidate na društvenim mrežama i od tada sam preventivno zaštitila profil i prestala aktivno da budem uključena u lgbt zajednicu na društvenim mrežama, najviše jer mi je neophodan plaćeni posao, a prestala sam da se bavim aktivizmom u smislu profesije, jer nisam u mogućnosti da volontiram veći deo svog vremena, kao pre. Poslala sam preko 200 prijava za posao, išla na mnogobrojne intrevjue za posao, možda je do mene, možda nije, ali ja to svakako nikad neću saznati. Jedini posao koji sam imala za 2 godine je konobarisanje u gej kafiću i to je bilo samo na osnovu preporuke prijatelja. Inače imam godine iskustva rada sa ljudima, a uskoro ću imati i diplomu psihologa i ne mogu da nađem posao u bilo kojoj struci.
Na pitanje da li smatra da su u Srbiji pripadnici LGBT populacije više diskriminisani nego što bi bili u nekoj drugoj zemlji rekla nam je:
Apsolutno! Mislim da je možda samo u Bosni gore nego u Srbiji za lgbt zajednicu. Novi Sad nije dovoljno bezbedan kao što nijedan grad u Srbiji nije bezbedan sam po sebi, kamoli za lgbt. Moju bivšu devojku su napadali nebrojeno puta u Novom Sadu, jednom i preda mnom, zbog čega sam bila primorana da se umešam u konflikt sa 4 nabildovana muškarca od 1,80m koji su fizički nasrnuli na nju koja ima 1,67 m i tada možda 55 kg.
U kom pravcu ide priča o problemima LGBT populacije? Da li se oseća pomak i da li se o tome potrebno pričati više i na koji način?
Mislim da ide aktivno na bolje, ali nažalost veoma sporo kao i sve u Srbiji. Smatram da i ovo malo progresa je samo zarad političkih poena za Evropsku Uniju i da status lgbt zajednice možda nikada neće biti jednak sa heteroseksualnom većinom. Neophodno je pričati o tome naravno, prvenstveno poći od sebe i sopstvenog autovanja, pa obrazovanja drugih, političke aktivnosti, građanske aktivnosti, aktivizma i drugo.
Na koji način ukazati društvu na probleme koji postoje?
Vrišti sa krovova zgrada ako će to imati efekta. Smatram da svako bi trebalo da nađe način koji njoj/njemu/njima odgovara i da koristi medijum za komunikaciju u skladu sa time, napr meni nije problem da dam video intervju, da učestvujem u radio emisiji, što sam i radila, ali bih radije sela i napisala u svoj blog, jer je to medijum koji meni odgovara kao i da ispričam osobi, jedan na jedan, kao što radim kao živa knjiga. Nekome više odgovara da napiše, nekome da nacrta, nekome da otpeva, da održi predavanje, da priča, a nekome da prosto ćuti. Donekle mislim da nije ok zahtevati nekome da se autuje, a donekle sam svesna da bez autovanja i toga da se vidi da nas ima i da smo tu i da smo ljudi sa emocijama, željama, sposobnostima i odgovornostima, da smo osoba prvo pa nečija ćerka, sin, muž, otac ili majka, da prosto time što nismo vidljivi, što ćutimo, da samim tim nemamo moć, možemo biti otpisani a samim tim i loše tretirani, diskriminisani, napadnuti.
Koje je tvoje mišljenje o prajdu? Da li je to dobar način da se senzibiliše javnost s obzirom na to kako je javnost reagovala proteklih godina?
Mislim da je Prajd pogrešno koncipiran u Srbiji, najviše jer sam bila prvi put ove godine na Prajdu u Beogradu, a onda i u Podgorici i mislim da je CG Prajd bio bolji jer tamo su bili samo pripadnici lgbt zajednice i ljudi koji ih podržavaju dok kod nas većinu Prajda su činili političari, policija, novinari i aktivisti. Mislim da je Prajd neophodan ali da bi trebalo da bude koncipiran za sada kao protest gej, biseksualnih, trans, kvir, aseksualnih, nebinarnih, rodno nekonformisanih, ali i strejt cis ljudi sa ciljem da se dobiju (pravo na brak) i odbrane ljudska prava koja su nam u teoriji obezbeđena Ustavom i zakonima, a zapravo u praksi prekršena skoro svakodnevno, a ne šetnja političara za političke poene. Takođe, sviđa mi se koncept Prajd nedelje, koja se sastoji od radionica, izložbi, žurki, ali mislim da bi trebalo da bude otvoreno za javnost, a ne samo za uski krug ljudi koji se sastoji od lgbt zajednice, prijatelja i aktivista, mada razumem da usled ozbiljnih pretnji, to prosto trenutno nije moguće.
O projektu
“Pričam ti priču” je projekat kroz koji vam predstavljamo živote mladih iz Novog Sada, naročito onih iz ranjivih grupa. Ovo su njihove lične priče. Pokazaće vam da su potrebe mladih jednake, ali da ne mogu u velikoj meri da ih zadovolje zbog diskriminacije i stereotipa ili socio-ekonomskog statusa. Objavljivanjem istinitih životnih priča želimo da podstaknemo pre svega mlade, vršnjake naših sagovornika, ali i sve druge ljude da razmisle o problemima sa kojima se neki od njih susreću, kao i da doprinesemo inkluziji ovih grupa mladih u Novom Sadu. Projekat “Pričam ti priču” sprovodi Udruženje Remiks iz Novog Sada, a podržan je od strane Gradske uprave za sport i omladinu Grada Novog Sada – Kancelarija za mlade kroz Javni konkurs za dodelu sredstava za realizaciju programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora kojim se ostvaruju ciljevi i sprovode aktivnosti definisane aplikacijom Novi Sad Omladinska prestonica Evrope 2019. godine, a u skladu sa Lokalnim akcionim planom politike za mlade Grada Novog Sada za period 2015 – 2018. godine.
Pripremila: Mina Erić
Foto: pixabay
