„Red vrištanja, red plakanja”, tako je svirku Riblje čorbe koja se održala u subotu 28.januara u novosadskom Domu kulture opisala jedna obožavateljaka iz publike.
Moguće je da smo mi iz opštine 032 posebno osetljivi kada je u pitanju ovaj kultni bend, ali na nastup Riblje čorbe u 2023. godini niko ne može da ostane ravnodušan, ili takvi bar nisu bili prisutni. Što je zapravo i odlično jer je klub bio doslovce krcat ljubiteljima lika i dela ovih naših veterana.
Suvišno je pisati da su bili maestralni, nekako se to već podrazumeva kada je Čorba u pitanju, ali ipak… ipak moramo naglasiti i velikim slovima napisati da su bili MAESTRALNI. S obzirom na sve nemile okolnosti koje nam je *ovid doneo, preciznije – odneo, momci se drže i prže junački. To jasno i glasno mora da se kaže. Zaslužuju svako poštovanje, svaki aplauz i svaku pohvalu. Ne samo za sviranje, kao što pomenuh, to se podrazumeva, već i za odlučnost, izdržljivost, slogu i uložen trud da tri i po sata bez predaha otpevaju deo svojih antologijskih pesama, ali i novih koje će biti, rekla bih – svevremene. Naravno i za najavljeni novi album koji svi sa nestrpljenjem iščekujemo.
Šta su svirali? Sve što volimo, a da je svirka trajala još tri i po sata, opet bi bilo još pesama koje obožavamo i koje verovatno ne bi stale na setlistu.
Započeli su sa „Oko mene” koja me je podsetila na Disove „Naše dane” i na to kako smo kao društvo nepopravljivi i kako će pesme poput ove dve biti večito aktuelne bez obzira da li je u pitanju 1910, 1988. ili 2023. godina. Sreća pa imamo nekoga da to sve zabeleži i sačuva kao podsetnik, pa, nikad se ne zna, možda se neka buduća generacija i opameti.
U jednom trenutku sam pomislila, koliko prisutnih generacija može da kaže: „Ovo su pesme moje mladosti”, (znam, kliše fraza, ali je činjenica velika kao kuća), a onda mi je sinula jedna još bolja misao: „Koliko će generacija tek moći da kaže istu tu rečenicu i bilo mi je neizmerno drago jer sam u publici videla mnogo mladih lica (čak i dečačića od možda osam-devet godina). Ta mlađana lica verovatno je primetio i Bora s obzirom na to je jedan set pesama nazvao dečije pesmice među kojima su bile „Nemoj da ideš mojom ulicom”, „Rokenrol za kućni savet” i „Avionu slomiću ti krila”. Onda su usledile pesme za sasvim odrasle kao što su „Volim, volim žene”, „Vetar duva, duva, duva” posle koje je Bora predstavio sve članove benda. I zaista, evo još jednog aplauza za Ivana, Jovana, Nikolu, Vicka, Džindžera i Boru.
Ne zaboravimo da je u toku večeri bio i jedan poseban aplauz za Mišu koji je sigurno i sinoć, kao i uvek, bio uz sve nas.
„Lutku” je otpevala publika i sve te ruke u vazduhu bile su prizor za pamćenje koji ide rame uz rame sa najboljim introm i Dižndžerovom virtouznošću tokom „Kada padne noć”.
Čuli smo i himnu našeg doba „Pogledaj dom svoj, anđele”, „Zadnji voz za Čačak” smo pevali iz duše da se čuje do Ovčara i Kablara, đuskali uz „Svirao je Dejvid Bovi”, „Ostaću slobodan” i „Amsterdam”, a otišli kući uz „Dobro jutro”
Međutim, do juče sam mislila da je „Rekla je” Čorbina pesma na koju mi srce uvek preskoči, ali kada sam uživo čula jednu novu, prvo kao Borinu recitaciju, a zatim otpevanu, „Rekla je” se pomerila na drugo mesto. Znate na koju mislim – onu sa dvema gitarama.
Toliko ste važni likovi, svi do jednog koliko vas u bendu ima i hvala vam što ste tu.
Do sledeće svirke,
Mina Erić
Foto: David Hrubik
